Zašto treba ukinuti režim privremenih i povremenih poslova

    0
    67

    Radni odnos ne neodređeno vreme je osnovni pravni režim regulisanja odnosa zaposlenog i poslodavca. On je dakle pravilo, a ne izuzetak. Poslodavac obično traži izvršioca koji bi sa njim bio duže vreme. On će u njega ulagati, dodatno ga obučiti, truditi se da mu pruži adekvatne uslove rada i da kroz novčana davanja (zarade ali i druga primanja i ulaganja u zaposlenog) pokaže da prepoznaje njegov značaj u procesu rada i ceni višak vrednosti koji stvara svojim radom. Tako bi trebalo da bude.

    neda-radulovic
    Foto: Neda Radulović-Viswanatha

    Piše: Mario Reljanović/ Peščanik

    U realnosti, ovakav odnos prema zaposlenima u Srbiji (i ne samo u Srbiji, naravno) postoji samo ako se radi o usko specijalizovanim zanimanjima, visoko profitabilnim delatnostima, ili ukoliko je poslodavac iskreno posvećen održavanju uslova dostojanstvenog rada i kvalitetnih međuljudskih odnosa (ima i takvih poslodavaca, svaka generalizacija je loša). Nije naravno uvek poslodavac odgovoran za nedostatak odgovarajućih uslova rada – ponekad će zajedno sa zaposlenim proživljavati agoniju poslovanja u Srbiji. Za mnoge poslodavce, međutim, zaposleni je samo nužno zlo na putu do profita. Operisani od menadžerskih veština, oni traže najkraće i najbrže načine da nateraju radnike da stvore višak vrednosti a da pri tom imaju što manje troškova za angažovanu radnu snagu. Po njima je radnik zaista samo roba, a svaki način na koji mogu da uštede prihvatiće sa velikim zadovoljstvom bez razmišljanja šta to znači za život radnika i njihovih porodica.

    I tu na scenu stupaju privremeni i povremeni poslovi. O njima se već dosta pisalo, ali treba ponovo naglasiti da su oni prvi izbor „gazdi“ koji žele da gospodare svojim radnicima a ne da njima upravljaju, ili daleko bilo da uz njih zajedno upravljaju, procesom rada.

    Režim rada na privremenim i povremenim poslovima nije radni odnos. On je međutim tako zamišljen da simulira radni odnos u pogledu obaveza i odgovornosti radnika (on se ne zove zaposleni jer Zakon o radu taj naziv rezerviše samo za lice u radnom odnosu) koji pri tom ne poseduje gotovo nijedno pravo iz radnog odnosa. Moguće je dakle eksploatisati njegov rad do krajnjih granica, potpuno zakonito.

    I zbog toga su privremeni i povremeni poslovi jako popularni. I šire se na sve veći broj radnika. Od jednog režima koji je (nepotpuno) regulisan Zakonom o radu, sada smo došli do tri – drugi je regulisan Zakonom o zadrugama i obuhvata rad zadrugara koji je zloupotrebljen do krajnjih granica, dok je najsvežiji režim ustanovio Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima (Zakon o sezonskim radnicima), čiji domašaj će po svemu sudeći uskoro biti proširen na još neke delatnosti. Pre donošenja Zakona o agencijskom zapošljavanju, privremeni i povremeni poslovi bili su aktuelni i među agencijskim radnicima.

    Dok se dakle u procesu harmonizacije sa pravom Evropske unije ovaj jedinstveni oblik rada koji Evropa ne poznaje mora ukinuti (što je i potvrđeno Akcionim planom harmonizacije za Poglavlje 19), čini se da tako nešto ne pada na pamet vlastima u Srbiji, pa se PPP režim dalje proširuje, kao kancer koji polako ali sigurno obuhvata delatnosti u kojima je radni odnos oduvek bio pravilo, a sada će postati izuzetak.

    Ovakvo širenje bolesti kroz radno pravo najčešće se nespretno pravda činjenicom da su u pitanju delatnosti u kojima postoji veći broj lica koja rade na crno i koja u takvom režimu rada nemaju nikakva prava. I to je uglavnom tačno, ali se zaboravljaju dve stvari. Prvo, kako to da država na kršenje zakona (a rad na crno nije samo prekršaj, već može biti i krivično delo) reaguje izmenom zakona u korist onih koji zakon krše? Drugo, kako su to PPP bolji od rada na crno kada po Zakonu o radu radnik na crno može zahtevati da se utvrdi da je u radnom odnosu (i samim tim dobiti sva prava iz radnog odnosa a poslodavac se jasno označiti kao prekršilac zakona), dok se u PPP radnik nalazi u legalnom obliku radne eksploatacije – i ne može tražiti ništa?

    Dok su stručnjaci koji predlažu proširenje domašaja PPP na nove delatnosti nemi na ova pitanja, red je pogledati kako se to kvalitativno razlikuju PPP od radnog odnosa. Drugim rečima, koja to prava radnik na PPP ne poseduje, a posedovao bi ih da se nalazi u radnom odnosu?

    U tabeli je dat pregled osnovnih radnih prava. Dodatno su obeležena odstupanja od svih međunarodnih standarda, bez obzira na to da li su regulisana međunarodnim instrumentima ili su civilizacijsko dostignuće zajedničko ogromnoj većini država i sastavni deo dostojanstvenih uslova rada.

    radni odnos PPP PPP na sezonskim poslovima
    pravo na dostojanstvo na radu (zaštita od diskriminacije i zlostavljanja na radu) da da da
    pravo na ograničeno dnevno radno vreme da, 8 sati + 4 sata prekovremenog rada ne da, 12 sati dnevno
    pravo na ograničeno nedeljno radno vreme da, 40 + 8 sati nedeljno (izuzetno 60 u preraspodeli radnog vremena) ne ne, radi se maksimalna 84 radna časa nedeljno
    pravo na pauzu u toku dnevnog rada da ne samo ako radi duže od osam sati dnevno
    pravo na zaradu da ne, prima se naknada za rad ne, prima se naknada za rad
    pravo na dnevni odmor da ne ne
    pravo na nedeljni odmor da ne ne
    pravo na uvećanu zaradu da ne ne
    pravo na minimalnu zaradu da ne da
    pravo na plaćeni prekovremeni rad da ne ne
    pravo na plaćeni prevoz do posla da ne ne
    pravo na plaćenu ishranu u toku rada da ne ne
    pravo na plaćeno odsustvo da ne ne
    pravo na plaćeni godišnji odmor da ne ne
    pravo na bezbednost i zaštitu na radu da da da
    pravo na bolovanje da da (ali u praksi često ne može da se iskoristi) da (ali u praksi često ne može da se iskoristi)
    pravo na penzijsko osiguranje (penzijski staž) da da da
    pravo na zdravstveno osiguranje da da da
    pravo na otkazni postupak i otkazni rok da ne ne
    pravo na naknadu za vreme porodiljskog odsustva da da (ali postoji sukob zakona i uslovi su diskriminatorni) da (ali postoji sukob zakona i uslovi su diskriminatorni)
    pravo na organizovanje sindikata da ne ne
    pravo na članstvo u sindikatu da ne ne
    pravo na kolektivno pregovaranje da ne ne
    da li se na radnika odnosi kolektivni ugovor (na bilo kojem nivou)? da ne ne
    pravo na štrajk da ne ne

    Očigledno je dakle zašto poslodavci vole PPP. Voli ih i država, svaki ušteđeni dinar u budžetu na radnoj snazi koju angažuje može otići na perverzije vlasti ili stranim „investitorima“. Kako će se onda država i lobisti krupnog kapitala, poslodavci u celini, odreći PPP u procesu harmonizacije? Čini se da će najpre rešenje ovog pitanja biti maksimalno odlagano.

    Potom, ako se bude napisao i usvojio novi Zakon o radu kojim bi ovaj problem morao biti rešen, najveća je šansa da će on biti rešen kozmetički. Da će se stvoriti novi pojam radnog odnosa, tačnije njegova nova podvrsta, kojom će PPP biti „uvučeni“ u pojam radnog odnosa ali će radnicima koji rade na privremenim i povremenim poslovima biti garantovana samo ona minimalna prava na koja smo se obavezali međunarodnim instrumentima. I to je nešto, u odnosu na sadašnje stanje, ali ćemo na ovaj način faktički zadržati oblik radne eksploatacije koji će „gazde“ preferirati i u budućnosti. Bar dok se ne desi ozbiljan zaokret u politici investiranja, rada i zapošljavanja.

    POSTAVI ODGOVOR

    молимо унесите свој коментар!
    овдје унесите своје име